Letujemo u Srbiji

sator 1Ovih dana naše dvorište je prava atrakcija za komšiluk! Razmileli se i uzšetali, ne mare ni za crveno slovo u kalendaru, ni za crveni temperaturni alarm od kog „pucaju“ termometri- „pucaju“ od znatiželje, a tu silu još ništa nije nadjačalo!

Odu, pa se u neverici vrate sa još jedim svedokom koji ima naočari i za blizu i za daleko, zagledaju se, mršte i krste, sležu ramenima, nevešto razvuku osmeh i mahnu kad ih iznenadimo. Ništa ne pitaju, a i što bi, komšije su to, oni znaju bolje od tebe šta se dešava kod tebe u dvorištu.

Šta je tu čudno, znam, reći ćete, čemu drugom komšije uopšte i služe. Da me muž tuče, ili ja njega, znali bi i to pre nas, samo ne bi prijavili. To je jedini momenat kad čak i komšije gledaju svoja posla.  Ne, nije ni zbog prinove. Oni sumnjaju na ozbiljnu bračnu krizu. Možda čak i računaju na to, nadajući se da bi taj hladan tuš podgrejao neke tiraže, a od čega bi se i oni ovajdili.

Ali ko bi im i zamerio, šta biste i sami pomislili da vidite kako je u našem dvorištu samo deset dana nakon što smo doneli Lenu, a već imamo malenog Nikolu, odjednom razapet šator! Verujem da evo i sad iza ponoći, kad ovo pišem, neko dežura da vidi, pa da izjutra prvi pronese glas kroz parohiju, čiji će se nos pomoliti iz šatora, moj ili muža mi! Ko je od nas dvoje poklekao pred sinhronim i glasnim plačem mladunaca, beskrajnim obavezama i tankim živcima. Koliko smo labilni roditelji i koliko nam je stabilan brak.

Moram da priznam da sam i sama više puta dolazila na tu ideju da se zatvorim tamo, zažmurim i pravim se da me nema! Ali stvar nije tako jednostavna kako izgleda. Ni blizu tako banalnih i lako rešivih stvari poput bračne krize ili krize roditeljevanja zbog novih okolnosti u kojima se trenutno ne snalazimo. Mi letujemo u Srbiji!

I umesto što nas zagledaju, bolje bi im bilo da se ugledaju na nas! Trudimo se evo da naša deca od malena upoznaju  svoju državu, koja se u vezi sa tim i sama zdušno trudi, jer ni ne možemo da mrdnemo iz nje. Pa ni iz svog dvorišta. Da li će je oni zbog toga što je više znaju, više i voleti, sumnjam. Ipak smo mi samo roditelji, nismo čudotvorci.

Kupili smo im mali bazen, ljuljašku za sedenje i za ležanje, Marko je Nikoli napravio drvenu kućicu, gume napunio zemljom, igračaka ima kao na glavnoj džadi u Pefkohoriju, a ima i paradajza- zasadili smo ga uz ogradu iz čisto turističkih razloga, da sve bude što realnije! Dvorište nam, kao i država sama, liči na poligon za preživljavanje!

sator 2Često nam pored kuće prolaze čete vojnika koji idu na vežbe. Dvoumim se da im kažem da ne tabanaju uzalud, da batale lomatanje po šumama i gorama, prave bitke se više ne biju tamo. Kakvo crno snalaženje u prirodi, kako preživljava porodica u Srbiji, to treba da nauče u toj „školi života“!

Nikolu baka naučila tako da kaže „nema“. Slegne ramenima, ispruži dlanove i kaže „nena“. To nam pomaže da u mnogim situacijama ne dođe do suza, a iz istog razloga značiće mu i kad odraste. Koja god vrata da otvori i šta god da traži, prvo što će čuti je „nena“.

Kad vidi more na tv-u on viče „koko“ jer pored potoka živi, a more neće skoro videti. Tako letujući u Srbiji moja deca usput uče i o životu. O onome što se ovde tako zove, tačnije.

Gledam ih i roje mi se grešne misli, želja da (Vučiću, izvini) mrdnu nos iz svog dvorišta u nečije tuđe, kod nekih komšija, da vide kako se (tamo) živi.

Jer lako ćemo mi za jedno leto(vanje), ono će proći, a mi ćemo i dalje biti u Srbiji. Samo ne znam da im kažem kad ćemo konačno i živeti u njoj.

 

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

6 thoughts on “Letujemo u Srbiji

  1. Sjajan tekst.
    Jedino što kod mene nema komšiluka koji bi pratio šta se radi, a imam samo terasu 🙂
    Daće Bog da bar ova mala deca dožive bolju državu „u kojoj se živi“. Za mene i moju decu je kasno, mi samo vegetiramo od danas do sutra, kao sav pošten svet.

    1. Hvala Snežana, na čitanju i na utiscima! A nadam se da će klinci popraviti utisak, kad već mi nismo.

  2. Blago vama, vi i dvorište imate! Rekla bih da je to poseban luksuz, da vi’š kad ga oporezuju sad – može bazen da se prostre, pa šator, pa gosti, pa roštilj… Ne znam, ja bih to po kratkom postupku – jeste u Srbiji, ali je sa pet zvezdica! 😀

    1. E, još da je naše, gde bi nam bio kraj, ali nije- još jedan znak da smo u Srbiji.

  3. I mi smo se tako tešili – u početku. Sada svako leto dočekujemo u blagoj depresiji, jer deca rastu, ali i dalje – samo u Srbiji. Ivana ima 13 a Igor 8, i još uvek nisu osetili lepotu mora… Letnji godišnji koristim samo za tugovanje 🙁

    1. Često pomislim Jelena da li je moguće da je baš toliko do nas samih i opet, da li je moguće da je ovde toliko loše da eto teško uspevamo da i sami sebi pomognemo da na ličnom planu dođe do dobre promene, a kamoli da to postignemo na nivou društva…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *