Kibicovanje

apasinaaaSunčan februarski dan. Otvaram prozor da se konačno blag, topao vetar iskobelja iz krošnji stare lipe pa obiđe krug i po kući, pogolica nas po obrazima, pa opet nazad, napolje, veseo i pun snage, kao pušten s lanca! Čuju se ptice, Nikola ih oponaša, živnulo sve. Dok se sunce nije baš otelo, poput nevaspitane komšinice kad ti dođe na kafu, pa krenulo da zaviruje u svaki ćošak.

Nabilo mi je pod nos musave prozore i svako zrno prašine, koji su do juče u tišini s nama delili bratski sve, bez da smo osetili da nam išta fali. Živnuli mi i živci. Dvoje tako male dece u tako puno prljavštine koju ni ne stignem da vidim, od one koju vidim. I danima je samo gledam. Ako uopšte imam snage da gledam od umora.

I tu me Nikola opet porazi. Možda sam ja starija, ali on je izgleda zreliji. “Pa ne mogu da verujem koliko puno prašine!”, dok sluša kako uzdišem gde god da mi pogled, naravno već namršten dobaci, počne da baca tablu po podu i da ciči od radosti “Puno apašine!”. A onda gleda kako ta što je podigao titra po vazduhu, obasjana sunčevim zracima kao reflektorima, smeje se i pokušava da je uhvati ručicama!

Jasno je kao dan, on nije “na čoše”. Iz svega izvuče dobro, od svega napravi sjajnu igru i zabavu. Trči kroz zrake sunca, maše rukama po njima, gleda kako mu se lepe za telo, beži i smeje se kao da ga golicaju! A ja stojim, gledam postiđena što verujem kako svi pobegnu iz kuće kad grane sunce da uživaju napolju, da ne gledaju puno apašine. Ako sunce uopšte uspe da se probije kroz prozore na kojima stoji duga i teška prepiska između jeseni i zime!

I pitam se, gde nestane to divno dete u nama, taj neumorni radoznali alhemičar koji sve pretače u radost, u igru, u smisao, koji lebdi kroz život s lakoćom, iz svega uzimajući samo dobro? Kad mu i kako suzimo vidike, stavimo amove, uprtimo život na leđa kao tovar? Kad počne da se mršti na sunce, da od izazova vidi problem, da se nervira zbog sitnica?

setac 1Pomerim se s Lenom u naručju u sobu pored, da ne smetam. A tu je i prozor mnogo smisleniije postavljen tako da sunce ne može lako da zabada nos gde mu nije mesto! Pažnju mi privuče čovek koji je, koliko bih rekla, pošao u šetnju, ali se svaki čas saginje! Skuplja nešto, slaže na gomilu, pridigne se, odmahuje glavom u neverici i tako lagano odmiče bentom uz Rokov potok. Znala sam odmah čega jedino ima toliko da bi se svakog časa saginjao. Neverovatno mi je bilo da je to zaista i radio- skupljao je smeće!

Kad vam kažem da pored naše kuće teče potok, sigurno prvo pomislite kako je to prelepo. Žubor vode, šetnja dolmom ili bentom, skroz do šume, pa kroz nju do Dunava. Cveće, ptice, veverice, jeleni… Tako sam i ja to zamišljala. Dok nisam shvatila da je svo to smeće na bentu samo uvertira za veliku divlju deponiju na njegovom kraju. Dok nisam osetila koliko potok smrdi od tog istog smeća i ljubimaca koji tu završe kad više nikome ne trebaju. Taj isti potok u koji je nedavno uložen, ili je realnije reći bačen ogroman novac za čišćenje i uređenje.

Ode taj divni čovek ne prestajući da odmahuje glavom, pokušavajući da očisti ruke od svog tog smeća koje je uredno skupio na mnoštvo gomila. Gledala sam ga dok je odlazio, posramljena u ime svih komšija koji svakodnevno puna kolica smeća istovaraju duž te džade, ili ga čak pale. I svih koji iz raznih razloga svrate, a ne propuste da ostave takav trag.

Teško da će se vratiti da ovuda šeta. A ja bih tako rado da vidim leđa ovima što uporno okreću glavu. Umorni od priče i dovoljno besni sa jednim takvim smo otišli čak i na sud. Uzalud.

I pitam se, kako taj deo deteta opstane u nama?! Taj beobzirni sebičnjak koji uvek iznova očekuje da neko drugi sklanja za njim? Istog trena potražim odgovor na jedno važno pitanje- deca u predškolskom uzrastu već mogu i treba da nauče da sklanjaju svoje igračke, prljav veš u korpu, da nameste krevet. I to kroz igru.

To je najbitnije što treba ja njih da naučim. Da preuzmu odgovornost za sve što urade ili ne urade. Da o svakom smeću koje naprave treba da se brinu sami. Sem kad je reč o apašini i mojim musavim prozorima. To moramo zajedno! I naravno, kao i uvek, kroz igru.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

4 thoughts on “Kibicovanje

  1. Ja tako jednom htedoh da „počistim“ autobus od papirića koje jedna sedeća pobaca na pod pa umalo batine da dobijem.

  2. Draga moja drugarice, čovek o kome si pisala u današnjem blogu podsetio me na moj komentar od 23. decembra 2015. godine. Tačnije, na mene samog. Sada nemam potrebe za tim, jer sam kod čerke u Dubaiju, a ovde nema ni papirića, ni zgađenih žvaka po ulicama, a smeće, zamisli, ljudi bacaju u kuorpe. Veliki pozdrav, Ivan Mrđen

    Papirić
    Već godinama mi se komšije smeju što se ja, ovako mator i ne baš okretan, kad god vidim neki papirić na ulici u blizini naše kuće, sagnem, pokupim ga i pronađem način da stigne do kontejnera. Iz iskustva znam da na svaki otpadak dođe drugi, pa treći, tu je odmah i nemarno bačena kesa sa smećem, pa druga, treća, za čas mala deponija… A kad putujete po Srbiji onim malo manje važnim putevima čini vam se da ništa drugo i ne vidite sem divljih deponija!

    Od kako nema autobuskih karata većina papića koje podignem su ili računi iz prodavnice ili propali tiketi. Prve bacamo da ne vidimo koliko je sve skupo, druge da niko ne vidi gde smo bacili pare. Tako nam se životi polako pretvaraju u deponiju, a da bismo to sprečili za početak je potrebno baš to što ja radim – staviti jedan papirić na pravo mesto. Onaj glasački!

    1. Hvala dragi kolega i druže, obožavam Vaše kratke, tako životne priče! A taj Dubaji, pa ne znam, oko čega li se nerviraju onda tamo, kako žive bez nervoze?! 😉 Drago mi je da ste sa svojima!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *