Jubilej stolara Mileta- idemo dalje, istim putem, u istim cipelama! /VIDEO/

Jurkovići

Njih je četvoro. Nemaju svoj krov nad glavom. U kući niko nije zaposlen. Imaju dva đaka. A opet, uvek nađu vremena da se posvete drugima. To nije rebus. To je lekcija o ljudskosti koja stiže iz radionice stolara Mileta.

Dok gledam njega i Aleksandru kako rade, uigrano, ćutke, buka cirkulara pada u drugi plan. To što oni stvaraju je muzika. Taj njihov ples između mašina, paleta, alata i dasaka. Ta kompozicija u četiri ruke pred kojom nema šanse da ne ostanete bez teksta. Čak i da se bar malo ne postidite.

“Dobar dan!”, naglo nas prekida poseta.

“O, imamo gosta! Gde si druže?”, dočekuje ga Mile uz širok osmeh.

Devetog maja pre dve godine slika je bila identična. Na prvu Miletovu objavu na društvenim mrežama da, revoltiran postupcima velikih trgovniskih lanaca, počinje besplatno da izrađuje stolice za bebe, vrata njegove radionice prvi je otvorio Goran Podlipec. A onda mu je, voljan da pomogne tu humanu ideju, otvorio i mnoga druga vrata.

“Svako kreće od sebe. Kad sam video šta ste pokrenuli, mene je to dirnulo i samo sam poželeo vam da dam vetar u leđa. Vi ste to izneli neverovatno”, skromno o svojim motivima kaže Goran.

Za dve godine humanitarnog rada 1000 stolica. I kad god je ušao u neku porodicu, nije mogao da zažmuri i na sve ostalo što im treba. To je pokrenulo i čitav dodatni niz akcija.

“Počeli su da se pojavljuju ljudi kojima je stvarno potrebna pomoć. Kad smo uradili i prve humanitarne pomoći, onda smo shvatili da radimo pravu stvar i nastavili. Osećaj posle ove hiljadite stolice je neverovatan. Ja sam i dalje ono što jesam, u istim cipelama. Ništa se nisam promenio, niti planiram da se menjam. Isto ću raditi, čak i više!”, ushićeno kaže Mile.

Kada je ušao u sve to, imao je osećaj nelagode zbog utiska da sipa u bure bez dna. Ali to ga nije uplašilo, već baš pokrenulo. On i njegova porodica svakog dana izdvajaju vreme da se posvete onima kojima treba više. I nikad ne zaborave da spomenu sve druge dobre ljude zaslužne za sve dobre promene koje su krenule iz njihove radionice. Tako je hiljadita stolica završila kod Gorana.

POdlipec

“Prva pomisao koju sam imao kada mi se javio i rekao da hiljadita stolica ide meni, je da bih je odneo u neki Muzej dobročinitelja, kada bismo ga imali. U znak sećanja na čoveka tako dobrog srca. Pošto ga nemamo, želja mi je da tu stolicu koristi što više dece, pa je moja ideja da je dobije dečja bolnica u Novom Sadu”, kaže mi Goran o svojoj odluci, vidno plaskan što je baš njemu pripala.

Mile svakodnevno svojim primerom nastoji da motiviše druge da ne mora baš sve da se naplati novcem. Da puno toga može da se uradi besplatno. A da vreme provereno počinje sporije da teče, kad ga ispunite humanim radom.

Nemam osećaj da sam promenio svet. Imam osećaj da sam promenio sebe. Možda sam ja bio dobar čovek i pre, ne znam. Ušao sam u sve ovo i shvatio da mi ljudi veruju i jednostavno nisam hteo da izgube poverenje u mene, nastavio sam da pomažem i da radim sve više.”

Za sebe skromno kaže da se samo prvi probudio. Da je grudva koju je Goran pokrenuo i stvorila se lavina. Neophodna da zlo koje uvek ispliva, poguramo ka dnu gde mu je mesto. Zajedno. Tako su Goran, Aleksandra i Mile krenuli odmah dalje, da maloj Jani uruče hiljadu prvu stolicu! Odabrao je nju jer su je roditelji “čekali” 11 godina!

“Idemo dalje, ne stajemo. Idemo dalje, kako smo do sad, tako i od sad”, kaže mi, nasmejan.

Odlazim kući uverena da je Mile jedini stolar koji ima radionicu dobrote u kojoj popravlja sve(t).
Za bebe pravi stolice. A od nas pravi ljude.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *