Moja baka nije znala da piše ni da čita. Ipak, ne mogu nikako da kažem za nju da je bila nepismena. Trebalo mi je jako puno vremena da to shvatim. Ne zato što je ona to krila, jer nije, već zato što se to jednostavno nije primećivalo. Naprotiv, imala je skoro savršenu meru u svemu.

Ne pamtim da joj neko jelo ili kolači nisu uspeli, da joj je kuća bila u neredu ili misli u neskladu. “Od đuture”, to je bio njen odgovor kad god bih je pitala koliko nečega da stavim. “Od prilike”, zapravo, po osećaju. Nad krutim, hladnim, preciznim merama pobedonosno je stajao njen osećaj za meru.

Koliko se stavlja, kada, koliko se dugo meša i to na vatri koju sam ložiš, gledajući ne jedno, već nekoliko jela, trebalo je za to puno veština. Pre svih ta da si u tome potpuno u tom trenutku, prisutan, posvećen, smiren, da osluškuješ, gledaš, mirišeš, probaš… Osećaj je verovatno vodio i kroz istraživanje novih jela i ukusa koji su nepogrešivo pronalazili put do sigurnog mesta na trpezi. Vaspitavala nas je varjačom, na neki novi, svakako lepši i bolji način.

Kada neko od nas iz bilo kog razloga nije bio tu za vreme jela, uvek je, pre nego što nas posluži odvajala za njega. Niko nije ostao gladan jer se neko na njegov račun prejeo. Čak i kada je bila ljuta na nas, iako bi jasno pokazivala neslaganje sa postupkom, nije nas uskraćivala ni za šta što je smatrala svojom obavezom. Time je, bez slova pročitanog o osnovnim postulatima vaspitanja, primenjivala jedan od najvažnijih, ukazivala je da je to što radimo loše, ali ne i da smo i sami loši, ne i da nas zbog toga ne voli. Kako nam je budila sva čula, tako je neprimetno budila i našu savest. Uvodila je “slovo reda” bez i jednog napisanog slova. Sprovodila je u delo nikad napisane reči.

Kada bi neko bio nepravedan prema njoj, tu jedino nikada nije uzvraćala istom merom. Samo je tugovala preko mere i molila se da i toga neka dobrota odvrati od zla. Čak je i životu koji je nije štedeo prkosila razumevanjem, volela ga je i vešto uvek plela kombinacije od onoga što ima, ne razmišljajući o onome što je bilo ili moglo biti.

Od nje nikada nisam čula niti sam osetila da je nešto mrzi. Niti da nekome zavidi. Bila je posvećena onome što radi, uživala da to uradi dobro i verovatno je zato i bila zadovoljna. Gledala je svoj posao i nesebično radila i za druge. Njen osećaj za meru bio je javni sastojak tajne srećnog života. I kao da joj se ta flašica sa tog važnog mesta u kuhinji na tren prosula i rasula, dovoljno da dopre do svih za nju važnih mesta.

Dospela je, verujem, i do nas. Samo što izgleda nismo uspeli da “pročitamo” uputstvo, pa nevešto jedni druge i sve odmeravamo, oduzimamo i zakidamo, preterujemo i brzamo. Ni sva slova, sve reči, brojevi, mere i kombinacije ne mogu nas dovesti do one prave, koja će nas usrećiti. Jela nam zagorevaju, ne uspevaju, predugo kuvamo, ne valjda nam šporet, nemamo vremena, izgubili smo volju,  apetit. Ne osećamo nikakvu glad.

Mi znamo da pišemo i da čitamo, ali ipak ne mogu nikako za nas da kažem da smo pismeni. Ni “od đuture”.

Fotografija preuzeta sa sajta: https://www.raisinboat.com/idea_admin/ideaImages/Grandmas%20Kitchen%20BL%20Warm%20Hearted.jpg