Ima li života u meni

kategorija 3Nagnula se prema meni i pokazala očima na nju-

“Nema dece…”

To nije rekla, već izrekla, kao presudu. Ona, besramna, postidela je tu lepu ženu na klupi naspram nas koja nije ni morala da čuje, da pročita s usana, znala je šta je njena jedina stvarnost za druge, šta je drži kao zatočenika. Okrenula je glavu na stranu, spustila pogled…

Jedna od onih žena koje nemaju decu.

Etiketirane kao da su nešto skrivile, kao da su same krive. Teško je prihvatiti da zlo postoji i samo po sebi, luta, zaviruje, zavlači se, rovari…

Označene često i kao zle. Dok zapravo grubošću ponekad pokušavaju da utru i poslednji trag nedostatnosti, pred sobom i pred drugima i patnje kojom je popločana. Da utihnu, da nadglasaju taj usud što odzvanja gde god da krenu, čega god da se late, koji ide ispred njih i za njima, kao da ih omeđuje, odvaja od drugih. Drugačijih. Zlo im je više od nas nego od zla koje ih je snašlo. Okrnjene i obeležene tim bolom.

To što nemaju, kao da je jedino što imaju. Ma šta uradile, šta god postigle, koliko god da mogu, jedino što nisu mogle na kraju sve to anulira. Sve njihove radosti, postignuća, hrabrosti i lepote prestaju da važe. Razvodnje se kao kad šmrkom sa betona spereš predivan preplet tragova kreda u boji. Sve u trenu postaje bledo, sivo, hladno.

Ne znam da li ih više boli to što nemaju ili to što dobijaju uz to. Ti pogledi puni lažnog sažaljenja, a zapravo nevešto skrivenog olakšanja što je to neko drugi. Spakovan s kompletnim inventarom, sa svim što je gradio i što ima pod etiketu- “nema”.

I da li sve te žene s godinama više boli to što nemaju dete ili što zbog toga s godinama gube naklonost, nadjačava li taj strah od odbacivanja od drugih, koji odbijaju sve njihovo “drugo”? Jesmo li i od deteta napravili statusni simbol, ulaznicu za kastu?

Čega još ima u životu osim dece? Zašto neki ljudi nikad ne osete tu radost? Zašto im se sve ostale ne broje? Ima li života u tom životu? Ako nemaš decu, ima li te uopšte? Ako ne možeš da imaš decu, možeš li da imaš život? Može li da ti se prizna? Možeš li sam sebi da ga priznaš? Možda su oni odabrani da to saznaju.

Još teže breme nose muškarci. Javnost ga ne prašta. Poruke pršte sa svih strana, etikete se lepe pogledima, podsmesima, u oči, iza leđa… I ćutanje. Najgore je valjda ćutanje, ta tišina kojom se završava sve.

Koliko boli taj njhov grč na licu koji se naizmenično, a neprestano odbija o očaj koji nose u sebi i opravdavanja koja kroje za nas, a jedva čekaju da nam se smaknu s očiju, da sakriju oči, te beskrajno tužne oči.

Ne treba njima naše sažaljenje. Možda bi više od nas cenili, voleli, negovali, videli decu, da ih imaju, da su mogli da ih imaju. Ne izvučeš uvek najbolje karte. Čak i ako igraš loše, to ne znači da si loš. To što smo možda bolje prošli, ne znači da su oni gori od nas.

Ne treba im toliko ni razumevanje, ali treba im da i zbog njih i zbog vas razumemo ono što nam je zajedničko- život. Da prestanemo da se kao deca krijemo iza dece i da počnemo pitanjem- bez obzira na sve što imam- ima li života u meni?

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

4 thoughts on “Ima li života u meni

  1. Uh… u borbi protiv protiv steriliteta koja je slučaju mene i mog muža trajala deset godina, doživela sam razne situacije, mogla bih o tome danima. Ali ništa me nije tako i raznelo i dirnulo kao iskaz mog bliskog prijetelja i kuma posle jedne od neuspelih vantelesnih oplodnji: „Znaš, ti nisi manje žena zbog toga što ne možeš da rodiš dete“. Ridala sam danima, ali taj iskaz, to „nisi manje žena“, pomoglo mi je da počnem da misli i osećanja slažem na jedan novi način. Ta rečenica mi je pomogla da počnem da ozdravljujem, u svakom smislu.

    1. To, nažalost, nije jedina situacija u kojoj izostaje podrška društva- još gore, ono često otežava. Srećom, postoje uz nas tako dobri prijatelji! Hvala na čitanju i komentaru!

  2. Svaka Vam cast Ljubice!
    Godinama zelim ovako nesto da napisem i Vi ste to uradili umesto mene. Kao poklon. Kao sroceno sve sto mi je godinama izmesano u glavi.
    Bila sam na toj strani i znam kako je. A sada sam mama i bas zato imam pravo da ustanem protiv zluradih komentara kako „zivot bez dece nije zivot“. To zavisi od nas samih. I to kazu oni koji, osim dece, i nemaju sta da ponude.
    Veliko BRAVO zbog ovog teksta!

    1. Hvala draga Jelena… i ja sad s bebom lakše govorim o svemu tome, a strašan je taj pritisak, na sve ostalo što uz to ide.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *