Godina čuda

tata i NikolaKad je tata prvi put pao, pomislili smo dugo je bio na suncu, nije ništa jeo, sapleo se… Posle nekoliko dana pao je opet, u pola noći, kad je pošao da pije vodu. Samo je svukao jorgan sa kreveta i pokrio se, da ne budi mamu. Kad je treći put pao u tih nedelju dana, plašili smo se da kažemo šta mislimo. Bilo je vreme da ode kod lekara. A možda je bilo i kasno.

Sve što je nakon toga usledilo sa doktorima pokazalo nam je po ko zna koji put koliko je palo naše zdravstvo. Koliko su, tačnije, pali mnogi ljudi koji se njime bave. Istovremeno, kako to obično u svakom teškom iskustvu biva, to je bila i prilika da upoznamo neke divne ljude, koji su uz to i dobri u svom poslu. I tako mi tužno zvuči što se toliko radujemo kad se to konačno poklopi.

Za samo sedam dana tata je potpuno prestao da hoda, noge kao dva rezanca! “Mogu ja njega da pošaljem u Sombor u bolnicu, ali znajući tamošnje uslove, njemu će više značiti sad vaša, kućna nega!”, rekao mi je telefonom doktor iz Odžaka, nakon što ga je pregledao. Pogledao, tačnije. Verujući, bez ikakve provere, da je rak prostate  koji je tata imao, zahvatio kičmu.

“Vi meni hoćete da kažete da ne verujete da tu išta može da se uradi?!”, bila sam u šoku, kako to može tako da zna!

I nije baš vešto birao reči da mi kaže da misli da je on- gotov. Mi ipak nismo mogli niti hteli ništa da mislimo, rešili smo da proverimo i insistirali smo da ode u Sombor.

I upoznali smo tamošnje uslove. I doktore i sestre. Samo nismo upoznali puno ljudi među njima. Jedno je kad izgubiš tlo pod nogama, još gore je kad uz to izgubiš i dostojanstvo. Revoltirana time, broj telefona lekara pronašla sam preko njegove stranice na internetu, za privatni posao naravno, pozvala ga i uputila u slučaj u sobi do njegove, u ponašanje osoblja, u to da sam novinarka i da ću se time, za razliku od njih, rado pozabaviti.

Oni se uvek pozovu na loše uslove i na loše plate, to je valjda opravdanje što postanu loši prema ljudima kojima nije dobro. Da ne kažem da postanu loši ljudi? Da kažem da počnu loše da rade?

Posle toga brzo je postavio tačnu dijagnozu, uz maminu svesrdu pomoć jer je sama tražila, sama platila da se uradi i magnetna rezonanca, sama i odnela tatu bukvlano na svojim rukama do kola i nazad do kreveta, uz pomoć ljudi iz čekaonice, dok niko od osoblja prstom nije mrdnuo. Iako je i njima pomagala dolazeći svakodnevno iz Odžaka da tatu presvlači, briše i hrani! Umalo nismo nju izgubili kad su mi javili pogrešne, tuđe rezultate, tvrdeći da tata ima metastaze na mozgu i da je- gotov!

U toj zagušljivoj sobi u kojoj prozori ne mogu da se otvore, koja smrdi kao javni wc, u koju je nagurano sve što je ikada igde smetalo, u koju ni doktori ni sestre ne ulaze- da ne smetaju rodbini koja se brine o svojim bolesnicima (pa njihovi su, ko će drugi da se brine o njima?!). Tu je moj tata ležao više od mesec dana, koliko im je trebalo da urade i to malo analiza. Ne izvoze ih ni malo na vazduh. Ne daju lekari. Znaju valjda da bi pobegli glavom bez obzira, da im je bilo gde bolje nego tu.

Ali kada je doživeo da 15 minuta leži na podu bezuspešno pokušavajući da dozove sestre jer je pao s kreveta, pokušavajući da sedne na stolicu za vršenje nužde koju su mu dogurale da ih ne gnjavi, a kojoj ne radi kočnica, onako izgubljenog glasa od toliko ležanja, njih koje su izgubile svako poštovanje prema svom poslu, ljudima i prema sebi samima, okrenula sam nebo i zemlju da ga prebacim u Novi Sad. I hvala divnim prijateljima koji su u tome pomogli.

Ali ne, ni bolji uslovi ne znače nužno bolje ljude. Igra pasijans na kompjuteru, ljulja se zavaljen u stolici, doktor koji ga je pregledao. Nalaze, tačnije, njega nije ni pogledao. Dođem do njega posle bar 10 telefonskih poziva, 2 i po sata čekanja i otvaranja bar 10 vrata iza kojih su me ubeđivali da je.

„Jeste da je termin za davanje informacija istekao (a i ne istekao koliko te tražim!) ali reći ću vam, to je metastaza, zhvatilo je to sigurno i kičmu, plus ta dva moždana udara…“, odmahuje glavom, ali piči nepogrešivo onaj pasijans, mene ni ne gleda, „…ja mislim da je to to!“

Tako nekome saopštiš da (misliš da) mu tata umire.

Onda je konačno došla ta sjajna doktorka, ubrzala i objedinila sve analize, urološke i neurološke, bolne, teške, ali ohrabrujućih rezultata- nikakva metastaza, da Gilan Bare sindrom, složila se i da će teško ikada ponovo stati na svoje noge tako oštećenih perifernih nerava i tako atrofiranih mišića.

Ali jeste! Na rehabilitaciji je prohodao. Kako mi je i obećao još u onoj zagušljivoj sobi u Somboru. Prohodao je, uprkos svim prognozama, dijagnozama i nebulozama, istog dana kada i moj tada 13-to mesečni sin. Dete koje smo dobili posle niza intervencija i nakon druge vantelesne oplodnje. Sa jednim jajnikom i uz ludu sreću što sam upoznala još jednu divnu doktorku i ženu koja je jedina verovala da mogu i što sam izbegla da mi ugledni hirurg Instituta u Sremskoj Kamenici izvadi i taj drugi jajnik, ubeđujući me da mora da mi „spasi glavu“! Što sam izbegla da me ubede da ne mogu, svi ti silni važeni ginekolozi koje sam godinama obilazila!

mama i LenaDevet meseci posle Nikole, u sred te tatine borbe za zdravlje, ponajviše sa zdravstvom samim, samo smo saznali da čekamo i Lenu! Planiram da tom lekaru napišem pismo i pošaljem mu slike moje dece. A sve slike iz godine koju smo ispratili učinile su je definitvno našom godinom čuda! Godinom u kojoj smo više nego ikad shvatili da nije loše igrati na sreću, ali da je mnogo sigurnije tipovati na snagu volje.

Mislite da sam zbog svega toga doživela totalni preobražaj? Nisam. Nisam još. I dalje se nerviram zbog pune sudopere suđa, neopranog veša, što sada eto imam decu, ali nemam gotovo ni malo vremena za sebe. Sve brzo zaboravimo kad malo odmakne vreme. Lakše je, iako ne i lagodnije, pristati da presudi i odluči drugi u naše ime, o našem životu. Jer naša odluka znači i našu odgovornost.

Samo sam u toj stvari realnija. Znam da se iza pristajanja na ta brojna “ne možeš”, “nikada nećeš moći”, “ne mogu” uvuklo i jedno samo naše- neću, koje često može da bude presudno, koje gajimo da bismo ostali ušuškani tu gde jesmo.

Dobro je za nas da tražimo i drugo mišljenje. Ali ne od drugih, nego od sebe. Ono koje donosi presudu mnogo bolniju od lekarske, da se konačno pokrenemo. To je ono što stvara čuda.

Možda vam se dopadnu i ovi tekstovi?

Share

9 thoughts on “Godina čuda

  1. Nekada su nam data teška iskustva da bismo porasli. Sazreli. Da naučimo mnogo i brzo. Ostade mi knedla u grlu čitajući tvoje redove. Borba i ogromna ljubav koja gura i ruši sve barijere. I nagrada od Boga. Kad se najmanje nadaš. Jeste to bila godina čuda. Ti si čudo. On je čudo. Život je čudo. Pusti sitnice koje te nerviraju, zbilja nisu vrijedne zrna nervoze. Slavite ovu godinu. Kad ste saznali koliko ste jaki i od čega ste sazdani. Ja vam od srca želim mirnije vode pune ljubavi i sudoperu punu suđa kao jedini izazov 

  2. Oh Boze… Sve ne mogu sa dodjem sebi citajuci ovaj. I samo iz tog razloga moj tata kaze da nece da se vrati u Srbiju. Zna covek sta (ne) valja.

  3. Wow,kakva priča.Draga moja to je na žalost prava slika našeg zdravstva. No ti si bila borac i nisi pristala na postavljanje dijagnoze pogledom na pacijenta. Svaka čast.Mnogo mi je drago što se tata oporavio a i što si se ostvarila kao majka.Prelepo zaista.Sve najlepše ti želim 🙂

  4. Citam ovaj post i jezim se. Znam i sta je Somborska bolnica i Novosadska. Blagi uzas.
    Svaka ti cast na ustrajalosti i hrabrosti.
    Zadnja je Bozija rec a ne lekarska.
    Sve najbolje u novoj godini.

  5. Pismo da mu napises. Sa sve slikama. I sa celokupnim njegovim objasnjenjem „kako je u ovom momentu najbitnije da vam sacuvamo glavu na ramenima“… tesko da cu taj sok i tu surovost ikada zaboraviti! :*

    1. Znaš li da znam i gde živi, kakav dvorac ima?! Kad god prođemo, pomislim da svratimo, ovako porodično, da mu se zahvalim na užasnom iskustvu. Pitam se samo da li bi se imalo postideo?! Hvala ti <3

  6. Iako sam pod navedenim „nick-om“nisam znao za ovaj slucaj mog komsije..Niko ne zasluzuje ovo,pogotovo ne takav covek.Povucen,dostojanstven i nadasve preposten covek koji se danas retko srece..Nisu ovo samo usputni epiteti, covek je zaista ali zaista vredan svake napisane reci ..Sudbine „Somborske bolnice“su i dalje u mraku i meni bi samo bilo drago da nasa novinarka obelodani i rasiri temu jos dalje, jer od te bolnice zavisi jako puno ljudi iz naseg okruga a ona je verujte birala reci pri opisu iste..u stvari to je sve samo ne bolnica..
    Voleo bih da se vise novinara pozabavi tom bolnicom a sama bolnica malo trgne i pogleda te ljude koji tamo dolaze ali pogleda ih kao ljude!!
    Nasu novinarku necu da komentarisem jer je dovoljno reci da iver ne pada daleko od klade..
    Svaka cast za napisan text i sve najbolje u novoj 2016
    S postovasnjem Vas komsija..

    1. Hvala dragi Komšija na tako lepim rečima i podršci. Taj sistem je kao sedmoglava aždaja, trebaće puno da se sredi i bude više na korist ljudi, pacijenata. Pisao mi je i kolega iz Beograda kako ni tamo nije ništa bolje. Time se bavimo tek kad mi sami ili neko naš dođe u tu situaciju, a tad nemamo ni vremena ni snage da isterujemo pravdu. Ali mi kojima je to posao bismo morali, moje kolege tada jesu uzdrmale sve, ali sve to vrlo brzo nastavi po starom. Svi ti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *