Juče dok je popravljao bicikl, mom svekru prsnula kiselina u oči! Sam kod kuće, dobaulja nekako do telefona, nabode hitnu, kažu nije to njihov problem. Da ode do doma zdravlja koji ima očnog lekara. Oni daju uput za Urgentni centar. Po uput? Sa kiselinom u očima?
Kako da ode, ni to nije njihov problem. Dok njemu kiselina nagriza oči, onog sa druge strane žice ne grize savest, jer je izgleda ni nema. Za to je verovatno dobio bonus poene kad su ga zapošljavali. Jer kog je đavola ovaj i dirao kiselinu kad je sam kod kuće, a ni do komšije ne može?!
Ne zna broj ni jednog taksija, da pogleda ne može, zamislite koliko boli i peče dok ti kiselina grize oči! Nazove sina, sreća pa smo taman krenuli u nabavku. Od Petrovaradina do Adica, gužva u gradu, užasno dragoceno vreme prolazi!
Od Adica do doma zdravlja na Limanu isto! Pitaju na informacijama gde je očno, treći sprat, vrata zaključana, ne rade! Pita muž tetku na informacijama što ste nas slali gore kad ne rade- ko da pa ona zna da ne rade, ona je zadužena samo za informacije. A u svoj posao se ne meša.
Sa Limana krenemo ipak „na slepo“ u Urgentni centar, opet gužva, do Zmaj Ognjena Vuka, gde je drugi očni lekar, trebala bi nam tri dana! Uđe svekar sam dok muž bar malo ne skloni auto s ulaza, samog ga pošalju da nađe očno! Čoveka kom kiselina nagriza oči, nabubrili mu i pocrveneli kapci, ne vidi, tetura se dok hoda, šalju da sam baza po krugu bolnice na skoro 40 stepeni?!
Nije izgleda ni njihov problem.
Nađemo nekako očno, dočeka ga doktorka, neljubazna, besna valjda što je našao. Ni ne gleda njega, kao da je dete od pet godina, viče na sestru- što je on došao ovde, on je iz Novog Sada, mi smo tercijalnog tipa!
Da je oteraš lepo u tercijalnu materinu, bez da joj išta od prethodnog objašnjavaš. Sreća pa je moj muž primarno grlat, jer izgleda da na ovoj vrućini većina njih radi „na gurku“. Ili kad im nešto „gurneš“. Oštetio je prilično površinski sloj oka i još se ništa ne zna. Koliko je oštetio dostojanstvo, to je teško izmeriti i još teže izlečiti. A učestvovali ste gospođo, kolege i vi, u oba.
Sledeći put kad se začudite što niko ne prilazi da pomogne čoveku kom je pozlilo na sred ulice, setite se kako su mog svekra tretirali kao ping pong lopticu dok mu je kiselina nagrizala oči. Oni koji su se još i zavetovali na humanost. Ali, izgleda samo ako ste njihov reon. Tačnije, njihov PROBLEM. Što je najgore, verujem da nećete ni morati da se setite baš ovog, u moru drugih primera.
Svi lekovi koje je dobio se kupuju i koštaju oko 1.500 dinara dnevno! I danas na kontroli u Zmaj Ognjena Vuka dočekaju ga jednako neljubazno i grlato- što ste vi došli sad, trebali ste u 13h, tačno 24h od povrede?! Oni izgleda ne čuju dobro pa joj moj muž zagrmeo na uvce- kolika je gužva, taman će tad i stići na red gospođo!
Svega dva oftamologa na ceo grad. Zato nemojte da planirate ovakve povrede van radnog vremena. A gledajte u pasulj kad rade, jer tu informaciju nemaju ni u samoj zgradi.
Iako mu je celog radnog veka uredno grickana plata za zdravstveno osiguranje, vitlao je s kraja na kraj grada, kulturan čovek i ugledan novinar, dok mu je kiselina nagrizala oči, da nađe čiji je on problem. Kad smo stigli kući, utučen i zabrinut što je kaže i nas poremetio, konstatuje kako se po zdravstvu najviše vidi koliko smo propali.
Mene je bilo sramota. Sipala sam mu kapi na svakih 15 minuta i neprekidno pričala sa njim i sa bebom koja je sve vreme bila sa nama, samo da ne bih počela da plačem. A došlo mi je samo da ga čvrsto zagrlim i da se isplačem. Mi zapravo treba da plaćamo osiguranje od takvih zdravstvenih radnika! Ova država ima takav sistem da su joj rođeni građani problem. I to se ne zna čiji. Da se zagrlimo i isplačemo više će nam pomoći.
Setim se da je Mileta Prodanović pisao o tome kako se istočnoevropljani plaše (promaje i) procedure, pa zemlje koje nas ne žele maksimalno zakomplikuju proceduru ulaska. Gledajući koliko je kod nas svaki sistem zapetljan, počinjem da verujem da Srba hoće da se reši i rođena država!
Koji moj će nam takvo zdravstvo, evo ne znam!
A i koji će nam očin vid, kad ovo više nije ni za gledanje.
Živeti ovde je PROBLEM. Pa nešto razmišljam, da popravljamo mi taj bicikl, pa da tražimo neki novi reon.
Dok još nismo potpuno obnevideli.
Fotografija preuzeta sa sajta: http://www.obiectiv.
Da zivim u Srbiji opet bih emigrirala. I nemas pojma koliko boli kad to kazem.